Jedan dan u Policijskoj Stanici Centar – iz perspektive Maksa i Gruje

Jutro.

Vrata stanice se otvaraju.

Maks prvo oseti dan.

Mirisi ulaze pre ljudi.

Kafa. Papir. Kiša sa ulice. I nešto novo — uvek ima nešto novo.

Podigne glavu.

Gleda vrata.

Ulazi Milutin.

Korak poznat.

Siguran.

Maks ustaje odmah.

Bez razmišljanja.

Prilazi.

Kratko dodirne njuškom njegovu ruku.

Provera.

Sve je u redu.

I tek tada — dan može da počne.

***

Na drugoj strani prostorije — Gruja već ne čeka ništa.

On posmatra.

„KASNIŠ“, kaže.

Milutin ga pogleda.

„Ne kasnim.“

Gruja nagne glavu.

„KASNIS.“

Maks sedne.

Gleda.

Ne razume reči — ali razume ton.

Nema napetosti.

Znači: sve je u redu.

***

Kasnije.

Stanica se puni.

Koraci. Glasovi. Radio.

Maks bira mesto.

Ne nasumično.

Uvek tamo gde vidi najviše.

Gde može da prati.

Leži.

Ali ne spava.

Gruja — suprotno.

On ide svuda.

Sto. Stolica. Naslon. Opet sto.

„RAD! RAD! RAD!“ ponavlja.

Zvoncica uzdahne:

„Grujo…“

Ali se nasmeje.

***

Negde oko podneva

Promena.

Maks prvi primeti.

Tišina koja nije obična.

Stefan govori tiše nego inače.

Darko ne pomera papire.

Milutin stoji duže nego što treba.

Maks ustaje.

Prilazi.

Legne blizu.

Ne dira.

Samo je tu.

Gruja to vidi.

Ćuti nekoliko sekundi.

Retko.

Onda tiho:

„POLAKO…“

Niko mu nije rekao.

Ali je čuo dovoljno puta.

I sada — kaže u pravom trenutku.

***

Popodne.

Opet pokret.

Milutin uzima opremu.

Maks je već na nogama.

Ne čeka komandu.

Zna.

Prsluk.

Klik.

Telo mu se promeni.

Igra nestaje.

Fokus.

Gruja sa strane:

„AKCIJA!“

Maks ne reaguje.

Sada ne sluša njega.

Sada sluša samo jedno.

***

Predveče.

Vrata se ponovo zatvaraju.

Stanica se smiruje.

Maks leži.

Ovog puta — stvarno odmara.

Ali jedno uvo ostaje podignuto.

Gruja stoji iznad.

Gleda ga.

„SPAVA“, kaže.

Pauza.

„NE SPAVA“, ispravi se sam.

Maks jedva pomeri rep.

***

Kasno.

Svetla su slabija.

Ljudi odlaze.

Ali ne svi.

Maks ostaje.

Jer Milutin ostaje.

Gruja ostaje.

Jer… niko nije rekao da ide.

Tišina.

I u toj tišini — stanica i dalje „diše“.

Maks čuva.

Gruja pamti.

I iako ne razumeju sve što ljudi rade —

razumeju dovoljno:

kada je sve u redu

kada nije, i 

kada treba samo biti tu

***

Ljudi vode slučajeve.

Ali ponekad — oni koji ne govore mnogo, vide i osete najviše.