Moj tata nosi značku. Kada ide na posao, obuče uniformu, uzme stvari koje su mu potrebne i kaže da će se vratiti kasnije. Ja ne znam tačno kako izgleda njegov dan. Ne znam koga sreće, gde odlazi i šta radi dok sam ja u školi.
Zato sam ga nacrtao.
Na mom crtežu tata stoji pored velikog plavog automobila. Oko njega su zvezde, drveće i jedan pas koji mu pomaže. U džepu ima čokoladicu, jer mislim da i policajci nekad ogladne. Na nebu sam nacrtao sunce, iako je možda napolju bila noć. Na mom crtežu može da bude kako ja želim.
Ponekad ga pitam kako je bilo na poslu. Nekad kaže da je dan bio miran, a nekad da je bio veoma zauzet. Ne priča mi baš sve i ja to razumem. Neke stvari su samo za odrasle.
Ali znam nešto važno.
Znam da voli da se vrati kući, da skine uniformu i sedne sa mnom za sto. Tada više nije policajac. Tada je moj tata koji pomaže oko domaćeg, pravi sendviče i smeje se mojim šalama.
Možda moj crtež ne izgleda kao njegov pravi posao. Možda sam zaboravio mnogo stvari ili nacrtao nešto što se nikada nije dogodilo. Ali to je moja verzija njegovog posla.
Jer ponekad deca ne crtaju ono što vide. Deca crtaju ono što osećaju.
No comments:
Post a Comment