Ulica je bila tiha, a svetla grada treperila su kroz prozor kao male zvezde.
Milica je sedela na stolici pored radijatora, uvijena u veliko ćebe sa plavim prugama. U rukama je držala toplu šolju kakaa i gledala napolje.
Njena mama i tata bili su policajci.
Nekad su radili danju, nekad noću. Nekad bi otišli dok je još budna, a nekad bi se vratili tek kada sunce počne da boji nebo narandžasto.
Te večeri napolju je padala sitna kiša.
Milica je naslonila čelo na hladno staklo prozora.
„Baš me zanima gde su sada“, šapnula je sama sebi.
U njenoj glavi noć nije bila strašna. Bila je puna priča.
Možda mama sada pomaže nekoj baki koja ne može da pronađe put do kuće.
Možda tata zaustavlja saobraćaj da jedna mala mačka bezbedno pređe ulicu.
Možda zajedno razgovaraju sa nekim ko je tužan i kome treba pomoć.
Milica je zamišljala grad kao veliku mapu svetlosti.
Svaki semafor bio je mali signal.
Svaka ulična lampa čuvar tame.
A svaki policijski auto kao pokretna zvezda koja kruži ulicama.
Na stolu pored nje stajala je mamina značka koju je tog jutra slučajno zaboravila. Milica je nije dirala. Samo ju je posmatrala.
Izgledala je sjajno i ozbiljno.
Ali Milica je znala jednu tajnu.
Iza svake značke postoji obična osoba koja voli palačinke, smeje se glupim šalama i zagrli te kad imaš loš dan.
To je volela kod svojih roditelja.
Za druge su bili policajci.
Za nju su bili mama i tata.
Sat na zidu tiho je otkucao još jedan sat.
Milica je otvorila prozor tek toliko da udahne hladan vazduh. Negde daleko začula se sirena, kratko i tiho.
Nije je uplašila.
Naprotiv.
Zvučala joj je kao poruka.
„Tu smo“, kao da je govorila noć.
Milica se nasmešila i zatvorila prozor.
Uzela je bojice i veliki papir. Počela je da crta grad iz svoje mašte. Male ulice. Mostove. Kišu. Policijski auto sa svetlima koja sijaju kao plave zvezde.
A na jednom prozoru nacrtala je i sebe.
Devojčicu sa ćebetom koja gleda noć i zna da negde tamo njeni roditelji pomažu ljudima.
Kada su se vrata konačno otvorila, Milica je već dremala na kauču.
Mama ju je nežno pokrila ćebetom.
Tata je pogledao crtež na stolu i tiho se nasmešio.
Na vrhu papira velikim slovima pisalo je:
„Moji roditelji iza značke. Čuvari grada i čuvari mog srca.“
Sledeca priča:
🛡️ Sta znaci “samo na trenutak idem”?
No comments:
Post a Comment