Mama je pravila palačinke. Cela kuhinja mirisala je na vanilu, a Lena je sedela za stolom i čekala najveću palačinku.
„Ova sledeća je moja“, rekla je ozbiljno.
„Videćemo“, nasmejala se mama dok je okretala palačinku u vazduhu. Lena se nasmejala toliko glasno da je skoro prosula sok.
Tada je zazvonio telefon. Mama je brzo pogledala ekran. Osmeh joj je polako nestao. Ne potpuno. Samo onaj veseli deo.
„Da?“ javila se.
Lena je čula samo kratke reči.
„Razumem.“
„Dobro.“
„Krećem odmah.“
Mama je spustila telefon i na trenutak pogledala palačinku u tiganju.
Zatim Lenu.
„Moram na posao.“
Lena je spustila viljušku.
„Sad?“
Mama je klimnula glavom i ugasila šporet da palačinka ne izgori.
„Neko treba pomoć.“
U kuhinji je na trenutak postalo tiho.
Lena je gledala kako mama brzo oblači jaknu. Na njenoj uniformi mala značka zasijala je pod svetlom iz kuhinje.
Lena je ranije mnogo puta videla tu značku. Ali večeras ju je gledala drugačije. Kao da nije samo deo uniforme. Nego znak da će mama opet nekome pomoći.
Mama je prišla stolu, spustila poljubac na Lenino čelo i rekla:
„Palačinke završavamo kad se vratim.“
„Obećavaš?“
„Obećavam.“
Vrata su se zatvorila.
***
Lena je sedela u tihoj kuhinji i gledala poslednju palačinku u tiganju. Bila je malo kriva i nedovoljno pečena sa jedne strane. Mama bi se zbog toga sigurno nasmejala.
Lena je uzela bojice i počela da crta. Nacrtala je kuhinju. Sto. Tiganj. Telefon. I mamu kako žuri kroz vrata. Ali ovog puta nacrtala je i veliko svetlo oko nje. Jer joj je tako izgledalo. Kao neko ko nosi svetlo tamo gde ga nema dovoljno.
***
Kasno uveče začuo se ključ u bravi.
Mama se vratila umorna, ali nasmejana.
„Jesam li zakasnila za palačinke?“ pitala je tiho.
Lena je potrčala da je zagrli.
„Nisi.“
Te večeri zajedno su završile poslednju turu palačinki.
I Lena je prvi put razumela nešto važno. Ponekad jedan telefonski poziv promeni celo veče. Ali ne zato što neko želi da ode. Nego zato što je nekome potrebna pomoć.
No comments:
Post a Comment