Prica 12 – Svetlucavo jezero

Jednog tihog predvečerja jelen Inspektor J primetio je nešto neobično na severnom delu Velike Saputave sume.

Između drveća pojavljivala se plavičasta svetlost. Ne jaka. Ne strašna. Više kao nežno treperenje mesečine na vodi.

„Da li šuma svetli?” šapnula je veverica Lili dok je skakala sa grane na granu.

„Ili je zec Ranko opet pojeo previše fermentisanih šljiva?” promrmljao je jez Milutin.

„Hej!” pobunio se Ranko. „To se desilo samo jednom.”

Listici sume zašuštaše oko njih.

„Svetli. Svetli. Nešto tamo žubori i migolji.”

„Vrlo korisno”, reče jazavac Janko tiho.

Družina krenu kroz gust deo sume sve dok drveće nije počelo da se razmiče. A onda su ga ugledali.

Jezero. Mirno kao ogledalo. Ali ispod površine plivale su sitne svetlucave ribice koje su ostavljale tragove plavog sjaja za sobom. Delovalo je kao da su zvezde upale u vodu.

Svi su zastali bez reči.

„Nikada nisam videla ovo mesto”, prošaptala je sova Sofija spuštajući se na granu iznad njih.

„A vi znate skoro svaku priču šume”, rekao je Vuk Mirko ozbiljno.

Sofija klimnu glavom.

„O Svetlucavom jezeru pričalo se veoma davno. Neki su govorili da se pojavljuje samo onima koji umeju da sarađuju.”

U tom trenutku začulo se glasno: PLOP!

Dabar Roko skliznuo je sa mokrog kamena pravo u vodu.

„Dobro sam!” viknuo je mašući šapama.

Ali ribice su se odjednom uspaničile. Svetlost u vodi počela je brzo da se kreće u krugovima. Voda se uzburkala.

„Nešto nije u redu”, rekao je Inspektor J pažljivo posmatrajući površinu.

Tada je Lili primetila problem.

Kod jednog dela obale stara ribarska mreža, verovatno doneta rekom iz dalekih krajeva, bila je zaglavljena među kamenjem. Nekoliko svetlucavih ribica zapetljalo se unutra.

„Moramo brzo”, rekla je Bubamara i poletela nisko iznad vode da bolje vidi čvorove.

„Ja mogu da presečem deo korenja oko mreže”, reče jazavac Janko.

„Ja ću zadržati kamenje da ne sklizne”, dodade vuk Mirko.

„A ja mogu da odvučem mrežu!” uzviknu dabar Roko.

„Polako”, smireno reče jelen Inspektor J. „Zajedno.”

Svi su odmah krenuli.

Lili je skakala preko kamenja i pokazivala gde je mreža najtanja. Janko je pažljivo raskopavao zemlju oko zaglavljenih delova. Mirko je pridržavao klizave stene. Bubamara je odozgo pratila ribice i davala znakove. Čak je i Milutin, iako nervozan, prišao sasvim blizu vode da pomogne da se oslobodi poslednji čvor.

Uz veliki pljusak mreža konačno popusti. Svetlucave ribice izleteše iz zamke i rasuše se kroz jezero kao plavi tragovi svetlosti. Na trenutak celo jezero zasijalo je jače nego pre.

Družina je ćutala zadivljeno.

Listici sume tiho zašaputaše:

„Jezero pamti.” „Jezero vidi.” „Jezero čeka.”

Inspektor J polako priđe obali. Na jednom kamenu primetio je urezan neobičan simbol koji ranije niko nije video u šumi.

Krug. I tri male zvezde u sredini.

Sova Sofija raširi oči.

„Taj znak…” prošaputa ona. „Mislila sam da je nestao zajedno sa starim čuvarima severne šume.”

„Kakvim čuvarima?” upita zec Ranko uzbuđeno.

Ali Sofija nije odmah odgovorila. Vetар je prošao preko jezera i svetlucave ribice ponovo su se zavrtele ispod površine kao da pokušavaju nešto da kažu.

Inspektor J zatvori beležnicu.

„Mislim”, reče tiho uz blagi osmeh, „da nas čeka još mnogo tajni.”

A negde daleko, iza severnih stabala koja niko iz družine nikada nije prešao, u mraku je nakratko zasvetlela ista ona plava svetlost sa jezera.

Pouka priče:

Prava snaga dolazi iz saradnje, poverenja i pomaganja drugima. Kada svi rade zajedno i svako doprinese na svoj način, čak i veliki problemi mogu da se reše. Priča takođe podseća da prirodu treba čuvati i poštovati, jer svako biće i svako mesto kriju svoju posebnu vrednost i tajne.

Kraj prvog serijala 😊