U gradu Raventonu proleće je bilo u punom jeku. Ulice su bile pune učenika koji su se vraćali iz škole, roditelja koji su žurili s posla i prodavaca koji su pozdravljali prolaznike.
U Policijskoj Stanici Centar, pripadnici jedinice „Stit“ završavali su redovne zadatke kada je stigao poseban poziv.
„Direktorka Srednje skole Raventon pozvala nas je da održimo radionicu za učenike“, rekla je Zvoncica dok je čitala poruku.
Darko se nasmešio.
„To zvuči jednostavnije od naših uobičajenih zadataka.“
U gradu Raventonu, u osnovnoj skoli “Svetlosni Trg” Dragan (13) je uvek sedeo u trećoj klupi do prozora. Nije bio povučen ranije. Imao je svoje društvo, smejao se, odgovarao na času. Ali poslednjih nedelja nešto se promenilo. Nije to bila jedna velika stvar — više niz sitnih koje su, zajedno, počele da bole.
Počeo je da kasni na časove. Izbegavao je veliki odmor. Telefon je držao stalno uz sebe, ali ga nije koristio pred drugima.
Nastavnica je to primetila, ali nije imala konkretan razlog da reaguje.
„Sve dok jednog dana Dragan nije zaboravio telefon u učionici.
Ekran je zasvetleo.
Poruka.
U gradu Raventonu, u osnovnoj skoli “Svetlosni Trg” glasine se nisu širile glasno.
Širile su se tiho — kroz telefone.
***
Jednog jutra, Andja (13) je to osetila pre nego što je išta videla.
Nije bilo ničeg konkretnog. Samo sitnice. Pogledi koji traju sekundu duže. Razgovori koji naglo utihnu kad prođe. Neko se nasmeje, ali ne onako kako se inače smeju.
U početku je pomislila da umišlja. Sve dok joj telefon nije zatreperio.
U osnovnoj školi “Svetlosni Trg”, u gradu Raventonu, veliki odmor je počeo i hodnici škole su bili puni učenika. Smeh, glasovi i zvuk ormarića mešali su se u poznatu školsku buku.
Na kraju jednog hodnika stajao je Goran i pokušavao da uzme knjige iz ormarića.
„Evo ga opet“, rekao je Dragan dok je prilazio sa dvojicom drugova.
„Gde žuriš?“ nasmejao se i zalupio Goranov ormarić.
Goran je pokušao da prođe pored njih.
Ali Dragan ga je gurnuo ramenom.
„Nakezio se i rekao: “Jel ti cujes?“
Goran je gledao u pod.
Dragan je oteo Goranov ranac i izvadio par knjiga i bacio na pod.
Suncica 14-godišnja učenica, poslednjih dana dobijala je neprimerene poruke od nepoznate osobe na društvenim mrežama. Poruke su stizale u različito vreme, često kasno uveče, kada je bila sama kod kuće. Zabrinuti roditelji obavestili su školu, a škola je kontaktirala Police-keteers tim.
Zvoncica je preuzela digitalni deo slučaja — analizirala je naloge i tragove poruka, zapisivala vreme, ton, korišćene emotikone i moguće lokacije sa kojih su poruke stigle.
U komandnom centru, Stefan je koordinirao akciju i razgovarao sa školom i roditeljima, proveravajući informacije i gradeći mrežu zaštite za Suncicu. Njegova sposobnost da razume emocije tinejdžera pomogla je timu da predvidi kako Suncica reaguje i da ne stvara paniku.
