Tata je policajac. Nekada ode na posao dok sunce još spava, a nekada se vrati tek kada se na nebu pojave prve zvezde.
Kad čujem kako se ključ okreće u bravi, uvek potrčim do vrata.
Ali danas nije bilo osmeha čim je ušao.
Skinuo je kapu, duboko uzdahnuo i na trenutak zatvorio oči. Delovao je umorno, kao da je ceo dan nosio veoma težak ranac koji niko nije mogao da vidi.
Tiho sam mu prišao.
"Tata, jesi li dobro?"
Nasmešio se, onim blagim osmehom koji čuva samo za mene.
Moj tata nosi značku. Kada ide na posao, obuče uniformu, uzme stvari koje su mu potrebne i kaže da će se vratiti kasnije. Ja ne znam tačno kako izgleda njegov dan. Ne znam koga sreće, gde odlazi i šta radi dok sam ja u školi.
Zato sam ga nacrtao.
Na mom crtežu tata stoji pored velikog plavog automobila. Oko njega su zvezde, drveće i jedan pas koji mu pomaže. U džepu ima čokoladicu, jer mislim da i policajci nekad ogladne. Na nebu sam nacrtao sunce, iako je možda napolju bila noć. Na mom crtežu može da bude kako ja želim.
Vrata su se zatvorila za tatom, a zvuk brave kratko je odjeknuo hodnikom.
Luka je stajao pored prozora i gledao kako službeni automobil nestaje iza ugla ulice.
Kuća je ostala ista. Isti sto. Iste stolice. Isti sat na zidu.
Pa ipak, nešto je bilo drugačije.
Tek tada je primetio tišinu.
Nije to bila obična tišina. Bila je to ona posebna tišina koja dođe kada neko važan ode na posao.
Sat je otkucavao glasnije nego inače.
Frižider je tiho zujao.
Zarko je imao trinaest godina i bio je navikao da svi pričaju o njegovom ocu kao o policajcu.
„Tvoj tata hvata lopove?“
„Je l' nosi lisice stalno?“
„Da li je ikada jurio nekoga?“
Takva pitanja slušao je skoro svakog dana u školi. U početku mu je bilo zanimljivo. Osećao se posebno. Ali vremenom je primetio nešto čudno.
Kada bi njegov otac došao kući, nije ličio na junaka iz priča koje su drugi zamišljali. Ponekad bi samo tiho seo za sto. Ponekad bi izgledao umorno. Nekad bi dugo gledao kroz prozor pre nego što počne da priča.
„Mama, koliko je to samo na trenutak?”
Iva je stajala bosim nogama u hodniku dok je njena mama oblačila policijsku uniformu. Napolju je još bio mrak, a sat u kuhinji je tiho kuckao.
„Brzo se vraćam”, rekla je mama i spustila se da je zagrli.
Iva je klimnula glavom kao da razume. Ali nije baš razumela.
Posle je sela na kauč sa plišanim medom. Pogledala je kroz prozor jednom. Pa još jednom. Pa je nacrtala mamu sa velikom kapom i značkom.
„Je l’ sad prošao trenutak?”, pitala je baku.
Ulica je bila tiha, a svetla grada treperila su kroz prozor kao male zvezde.
Milica je sedela na stolici pored radijatora, uvijena u veliko ćebe sa plavim prugama. U rukama je držala toplu šolju kakaa i gledala napolje.
Njena mama i tata bili su policajci.
Nekad su radili danju, nekad noću. Nekad bi otišli dok je još budna, a nekad bi se vratili tek kada sunce počne da boji nebo narandžasto.
Te večeri napolju je padala sitna kiša.
Milica je naslonila čelo na hladno staklo prozora.
„Baš me zanima gde su sada“, šapnula je sama sebi.
Mama je pravila palačinke. Cela kuhinja mirisala je na vanilu, a Lena je sedela za stolom i čekala najveću palačinku.
„Ova sledeća je moja“, rekla je ozbiljno.
„Videćemo“, nasmejala se mama dok je okretala palačinku u vazduhu. Lena se nasmejala toliko glasno da je skoro prosula sok.
Tada je zazvonio telefon. Mama je brzo pogledala ekran. Osmeh joj je polako nestao. Ne potpuno. Samo onaj veseli deo.
„Da?“ javila se.
Lena je čula samo kratke reči.
„Razumem.“
„Dobro.“
U kuhinji je mirisala supa.
Mila je sedela za stolom i nogama lagano udarala o ivicu stolice. Na tanjiru je već čekao hleb isečen na kocke, onako kako je tata uvek voleo da mu se ubaci u supu.
„Samo da operem ruke i dolazim“, rekao je tata pre deset minuta.
Mila je klimnula glavom kao da je to najnormalnija stvar na svetu, iako je znala da se “samo da operem ruke” kod njenog tate ponekad pretvori u pola sata pričanja telefonom.
Telefon je zazvonio.
Tata je zastao na pola puta do kupatila.
Pogledao je ekran.
Postoje poslovi u uniformi i poslovi u civilu. Ponekad odlaze rano ujutru, ponekad kasno noću. Ponekad se vraćaju dok ja već spavam.
Nekad mi nedostaju dok nisu tu. Ponekad se pitam gde su i šta rade. Ali onda mi kažu da njihov posao znači da pomažu drugim ljudima, na različite načine, na različitim mestima.
