Prica 11 – Noc starih uspomena

Veče je polako silazilo na Veliku Saputavu sumu. Lišće je tiho šuštalo pod kopitama jelena Inspektora J dok je hodao uskom stazom pored potoka. U jednoj šapi nosio je malu metalnu termos bocu iz koje se širio miris toplog čaja od nane i šumskih trava.

Nebom su se palile prve zvezde. To je bilo njegovo omiljeno vreme za razmišljanje. Nije voleo buku kada razmišlja o starim slučajevima. Suma je uveče umela da bude tiha na poseban način. Kao da i sama pažljivo sluša.

Jelen Inspektor J zastade kraj velikog hrasta i sede na oboreni panj. Sipao je malo čaja u drvenu šolju i duboko uzdahnuo.

„Davno je to bilo”, promrmljao je sebi u bradu.

Između drveća začulo se tiho šuštanje.

„Opet razgovaraš sam sa sobom?” Bio je to jazavac, njegov stari prijatelj.

Inspektor J se blago nasmeši. „Samo razmišljam o jednom slučaju iz mladosti.”

Jazavac sede pored njega. „Onom zbog kog si počeo da zapisuješ sve u beležnicu?”

Jelen polako klimnu glavom.

Pre mnogo godina, dok još nije bio poznati inspektor, u šumi je nestala mala kutija sa semenkama koje su životinje čuvale za zimu. Svi su odmah počeli da sumnjaju jedni na druge. Neki su optuživali veverice. Neki lisice. Neki čak i ptice.

Mladi jelen Inspektor J tada je bio siguran da može sam da reši slučaj.

Danima je pratio tragove bez odmora. Pregledao je svaku stazu, svako drvo i svaki kamen kraj potoka. Ali što je više pokušavao da sve uradi sam, bio je sve zbunjeniji.

„Mislio sam da moram sve sam da otkrijem”, rekao je tiho.

„A onda?” upita jazavac.

Jelen Inspektor J se nasmeši.

„A onda sam napravio veliku grešku.” Jednog jutra optužio je mladog dabra jer je pronašao tragove blata blizu skrovišta sa semenkama.

Dabar je bio povređen. Nije se branio ljutito. Samo je rekao: „Nisam ja. Ali voleo bih da si me prvo saslušao.”

Te reči su mladog jelena pogodile više nego bilo šta drugo.

Te večeri njegovi prijatelji okupili su se oko njega i zajedno počeli ponovo da pregledaju tragove. Sova je primetila polomljenu grančicu visoko na drvetu. Jež je pronašao nekoliko zrna semena kraj starog panja. A jazavac je osetio neobičan miris mokre kore.

Tada su shvatili istinu.

Kutiju nije ukrao niko iz šume. Jaka oluja prethodne noći oborila je staro drvo i kutija je skliznula niz blatnjavu padinu pravo u šuplji panj.

Inspektor J se blago nasmejao gledajući površinu čaja. „Tog dana naučio sam dve važne stvari.”

Jazavac podiže obrve.

„Koje?”

„Da prijatelji često vide ono što ti ne vidiš. I da instinkti vrede samo ako ih prati strpljenje.”

Neko vreme sedeli su u tišini.

Iznad njih vetar je nežno prolazio kroz krošnje, a daleko u sumi čula se tiha pesma noćnih cvrčaka.

Jazavac se nasmeja. „Znaš, šuma ima sreće što si tada naučio tu lekciju.”

Inspektor J pogleda prema svetlima svitca među drvećem. „I ja imam sreće što nisam bio sam.”

Te noći, dok je šuma tonula u san, stari jelen Inspektor J je još jednom osetio toplinu prijateljstva koje traje mnogo duže od bilo kog slučaja.